Svetlost koja dostiže i prodire u ljudsko oko podeljena je na vidljivi spektar, u talasnim dužinama između 380 i 780 nanometra, i nevidljivi spektar, koji uključuje svetlost u ultraljubičastom polju (UV svetlo) i infracrvenom (IR svetlo) . UV zraci mogu oštetiti organska tkiva kao što su naša koža i oči, i zbog toga ljudi obično preduzimaju mere predostrožnosti kako bi se zaštitili od sunca, na primer korišćenjem kreme za sunčanje i sunčanih naočara. Plava svetlost je prirodni fenomen, prisutan na dnevnom svetlu.
Pomaže nam da ostanemo budni i razlikujemo boje. Prisutnost u prekomernim količinama u izvoru svetlosti, kao u modernim digitalnim uređajima i njihovoj upotrebi na bliskoj udaljenosti, prisiljava oko na kontinuirano fokusiranje koje može stvoriti vizuelni zamor. Može potencijalno oštetiti naše oči, kao i da izazove crvenilo i iritiranje očiju, suve oči, vizuelni zamor, glavobolju, zamagljen vid zbog stalnog zahteva za fokusom, nesanicu u slučaju prekomerne izloženosti u večernjim satima.
Plavo-ljubičasta svetlost ima manje energije od ultraljubičastog svetla, gotovo da se ne filtrira kada prođe prednji segment oka i stigne do mrežnjače. Nasuprot tome, ultraljubičastu svetlost skoro u potpunosti apsorbuje prednji deo oka i mnogo manje od 5% može da dođe do mrežnjače. Plava komponenta svetlosti između 380 i 500 nm je takođe poznata kao visokoenergetska vidljiva svetlost (HEV). Posebno, plavo-ljubičaste (indigo) talasne dužine između 380 i 440 nanometra smatraju se potencijalno štetnim i smatraju se jednim od mogućih uzroka fotoretinitisa, tj. oštećenje mrežnjače visokoenergetskom svetlošću.
Autor: Vukašin Vlaisavljević